У свом маниру, са пуно, упадица и анегдота,епископ Атанасије Захумски одржао је јуче (21. 12. 2011.)  предавање о личност и делу Светог Кирила Александријског.

Најављен од актуелног декана, др Бориса Брајовића, као први ректор ове установе, (док је она још била духовна академија), под чијим су утицајем, многи од нас формирани и упућени у живот Цркве, Владика Атанасије је започео своју причу.

Прича о почецима Христолошке мисли на истоку, њен пут кроз филтер Васељенских Сабора и живог искуства Цркве, до њеног уобличења у Халкидону и улози у даљој повести Цркве, испричана језиком епископа Атанасија текла је врло динамично и нашла своје ушће, верујем, у срцима многих слушалаца. Док нас је водио кроз разне пределе приче и пружао нам могућност да Светог Кирила и Христологију, као и целокупне околности тога времена сагледамо са различитих видиковаца, кроз боје различитих објектива, у речима владикиним могло се осетити, да је сваки детаљ дубоко проживљен и до сржи срођен са његовом личношћу. Радост браће која живе заједно и бол браће која се одељују из ових или оних разлога, просто је испуњавала атмосферу слушаонице у којој је владика говорио.

Кроз ту причу протекли су многи детаљи и догађаји, различитих времена и простора као и оно надвремено и надпросторно. И стварање, и пад, и зачеће, и оваплоћење, и распеће, и васкрсење, и страдања мученика, (почев од оних раних, преко средњевековних до актуелних косовских страдалника), и радост васкрсења и блаженство Будућег Века и странпутице јеретика разних других разбојника, (као и бол због њихове залуталости), али чињеница да све што се дешава има свој надвремени смисао, све је то било сажето у једну тачку, коју је јуче апсорбовао и изсијао владика Атанасије. Ломећи својом охристовљеном речју простор и време, учинио је да свеукупна повест и њен смисао буду присутни и доживљени у једном трену.

''Географија је у ногама'' – често је понављао, говорећи, тиме да је Христос у личном доживљају, али не као протестантски ''my Jesus'' већ као Христос живог предања Цркве, који са сваким од нас збори као личност са личношћу у лику (заједници) којој је он алфа и омега.

Из свега до сада реченог, било би излишно говорити о личности Атанасија Захумског. О њему су писали многи, како светлим,тако и тамним бојама. Време ће рећи своје. Горе изречено, је само блед покушај да се пренесе утисак који овај човек, епископ Цркве Христове, оставио јучерашњим својим наступом. Па нека неко покуша да у свему томе упозна делић личности владике Атанасија којим је он јуче додирнуо личност свакога од нас.

Свако од нас ће видети ствари светлим или тамним оком. То, просто, зависи од избора свакога од нас. Но и светао и тамни поглед на живот имају свој финиш у нама самима. Можемо једног дана умрети са радошћу надајући се да ће нас у моменту васкрсења дочекати Христос отворена загрљаја или можемо одживети подозрење, до празнине после које свака радост делује као непријатељство. Ипак веома је тешко хранити у себи лудост и видети тријумф добра над сваким злом. Као што рече владика -''У свим страдањима и понижењима, видим велике планове које Бог има за српски народ.'' Да ли је ико од нас довољно храбар и луд да живи живот верујући да ће тако бити!?

Хваљен Бог, ако јесте.