ОВАЈ ИНТЕРВИЈУ ЈЕ ПРЕУЗЕТ ИЗ НОВИНА СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ "ПРАВОСЛАВЉЕ" број 1030

Недавна дешавања око пресељења Православног богословског факултета Светог Василија Острошки из Фоче као и избор новога декана ове установе повод су за разговор са деканом протојерејем проф. др Борисом Б. Брајовићем. Професор Брајовић је ванредни професор средњовековне и ренесансне философије, предаје на више Универзитета у окружењу, члан је угледних међународних философских друштава, предсједник је Друштва философа Црне Горе, а до сада је објавио две књиге и десетине чланака из теологије и философије.

Православни богословски факултет Св. Василија Острошког је једна од најмлађих високошколских богословских образовних институција у нашој помесној Цркви. Реците нам нешто о факултету од оснивања до данас.

- Прво као Духовна академија од 1994. када је одлуком Светог Архијерејског Синода и основана, па касније као Богословски факултет и све до данас, ова школа је пролазила и пролази кроз различите врсте искушења и проблема у свом узрастању. У трудним временима ни рата ни мира, на почетку своје просветне мисије у нашој Цркви она се, благодарношћу државних власти Републике Српске и грађана Фоче, удомила у овом херцеговачком граду, дијелећи судбину народа па је тако и она под своје сводове примила прогнану богословију из манастира Крке. Највећи допринос у првим година свакако су дали су њен први ректор Епископ Атанасије Јефтић, као и Митрополит Амфилохије и Митрополит Николај, који су неколике године и учествовали у академском раду. Овде не смемо заборавити ни професора Предрага Пузовића, који је више од десет година био на челу ове школе и који је оставио неизбрисив траг. Али оно што је свакако ствар елементарне коректности, и за критичаре и за доброжелатеље ове високошколске богословске установе установе, јесте да и поред свих недостатака, којих смо свјесни управо ми као чланови академске заједнице, да је неоспорно да постоје плодови са овога дрвета. И то, пре свега, у научном погледу и ништа мање у социјално-културном контексту. И то је оно што емфатички и наглашавам, циљ сваког образовања: понашање и деловање у солидарности заједнице. Да је то тако показује и перцепција народа Републике Српске, који ову духовну институцију не доживљава само у њеној образовној перспективи већ као важан сегмент идентитетског питања и опстанка народа на овим просторима. Тако смо и 2001. године одликовани највећим одличјем Орденом Његош од стране председника Републике Српске.

Православни богословски факултет се већ неколико година налази у саставу Универзитета у Источном Сарајеву. Какве су новине у том погледу?

- Школа је основана као духовни семинариј који ће бити прво само под окриљем Цркве да би касније у једној фази школа била пуноправни члан Универзитета у Источном Сарајеву, а данас је, у складу са важећим законима, придружени члан истог Универзитета по посебном уговору са Владом Републике Српске. То заправо значи да смо ми у потпуности инкорпорирани у академску заједницу Универзитета у Источном Сарајеву у свим аспектима осим у погледу финансирања те и даље, за разлику од других чланица Универзитета, имамо статус правног лица у правном промету. Важно је рећи да имамо изванредну сарадњу са свим чланицама Универзитета, као и са ректором и ректорским колегијумом. За нас као духовну образовну институцију је важна и плодоносна та сарадња, јер ми смо ту они који можемо имати највише користи од те сарадње пошто је важно да ова школа буде устројена и по највишим академским, а не само црквеним узусима. То значи да две битне одреднице академског живота морају бити доминатне и у нашем раду, а то су слобода и аутономија. Заборавља се или понекад пренебрегава чињеница да Богословски факултет није исто што и богословија, монашка школа или манастирско уређење на челу са настојатељем или игуманом. Нема сумње да и факултет представља духовну заједницу, али је свакако реч и о једно критички и истраживачки усмереној заједници која не може летети у безваздушном, неслободном простору већ да је и за овај, као и за сваки други лет потребан отпор „ваздуха“. То је битна чињеница пошто је у протеклом периоду доста наших свршених студената имало извесних проблема приликом уписа на последипломске студије на страним факултетима због одсуства умрежавања у академске универзитетске мреже које нису доминантно црквеног карактера.
Bи сте први декан ове институције који је изабран по највишим универзитетским прописима у Републици Српској, а у чијем је избору сагласно законској и статутарној процедури учествовао и представник Светог Архијерејског Синода.

- Ако дозволите исправио бих вас у делу да је процедура избора у универзитетском смислу везана само за прописе у Републици Српској. Она је у извесном смислу уникална. Наиме, образац по коме је направљен Статут факултета, као и остала факултетска правна документа, нашли смо у узору на Православни богословски факултет у Београду, с тим што смо је усагласили са постојећим законским рјешењима у Републици Српској и унели неке новине. Те новине се пре свега огледају у саставу Управног одбора нашег факултета. Наиме, сматрали смо да он мора бити формиран по моделу репрезентативности и компетенције. С једне стране, Управни одбор треба да репрезентује све академске позиције и наставнике, и сараднике и студенте, а да у оном делу Управног одбора, који делегирају Влада Републике Српске, чији смо буџетски корисник, и Универзитет буду стручни људи из одговарајућих области. Веома важна је и трећа чињеница, а то је да Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве као духовни покровитељ буде заступљен преко свога члана задуженог за црквену просвету. На тај начин смо, направили једну симфонију између три врсте веома важних чинилаца у животу факултета, али и анулирали све могуће приговоре. На тај начин и Научно-наставно веће са деканом на челу има све услове за квалитетно обављање своје основне научне и педагошке делатности.

Колико се данас студената школује у Фочи ?

- Од 14 студената, колико је уписано прве године, и 7 тадашњих професора од којих су само четири имали академско звање дошли смо до данашњих 494 редовно уписаних на све четири године студија и 26 постдипломаца, као и 25 професора и асистената. Сваке године се увећава и број магистраната и доктораната. Али, ти квантификатори, ма колико се често и радо позивали у црквеним круговима на њих као на грађевине које остају иза нас, нису довољни педагошки индикатори правог стања у високошколским установама. Није важно само питање колико студената заврши студије него и како заврши и са којим знањем. Ово је питање академске апологије духовне аристократије коју треба припремити по највећем педагошко дидактичком императиву: да будући свештеник, монах, владика, монахиња, вероучитељ, зна, а то се не може научити, да прво мора бити човек да би био све ово друго и да мора бити спреман давати без остатка, живети само за свој позив. На жалост, и наставници и студенти у много случајева заврше своје каријере и студије, а неки пренебрегну ову чињеницу и не понесу ништа осим дипломе.

Кад смо већ код тога какав је Ваш утисак о стању теолошке мисли на нашим просторима данас.

- Вероватно ће се многи наћи погођени мојом констатацијом да бисмо се, уколико данас покушамо да направимо антологију савремених српских теолошких мислилаца и писаца, нашли у чуду и да би једва неких десетак текстова за последњих двадесет година нашли који би задовољавали највише научне узусе. За нас су, судећи по недостатку теолошких текстова, још савремени писци отац Јустин Поповић и Владика Николај Велимировић, а и они стоје непрочитани и често некритички контекстуализовани. Постоји феномен теолошке самодовољности, који је у основи индиферентан у смислу да не може бити покретачки принцип сопствене реализације. Наиме, данас имамо на стотине свршених богослова и теолога, а годишње немамо ни тридесетак каквих таквих теолошких текстова. Постоји један дисконтинуитет у нашој црквеној средини у херменеутичкој конекцији са савременим теолошким изворима, са релевантним хришћанским писцима, са цивилизацијским дометима који је контаминирајући са своје стране у смислу да је дезоријентишући тако да, једноставно, не можете препознати прави проблем и онда се често бавимо квазипроблемима. То је и последица чињенице да је теолошка рецепција код нас лимитирана. Просто речено, немамо довољан број људи који читају књиге, па чак и било које књиге, а добар део наставног теолошког кадра своје последње дело напише у виду доктората или магистерија и да га, после тога, ни пушком не можете натерати да се лати пера. И мислим да је свест о томе колико је важно образовање, а посебно високошколско за свештенике за монаштво, за лаике, за архијереје, недовољно присутна код црквених људи на ширем плану осим код ретких. Ако ми дозволите, рекао бих да то код мене изазива не мале апорије. Ако је то тако, како ми онда живимо Цркву, како доживљавамо теологију. Постоје само два начина „бављења“ теологијом односно живљења Црквом, да парафразирам Макс Вебера. Или се живи „за“ Цркву или „од“ Цркве. И наравно да те супротности нису увек искључиве и не постоје у идеалним односима, али сведоче о нечему што је нарочито присутно на семантичком плану, и може се детектовати у једном теолошком у основи посмодерном новоговору који је свуда присутан. У њему можете наћи свега, од цитата до суптилних теолошких термина, богатих индекса и фуснота, али немате оно што сведочи о стварној теологији о живом сусрету човека и Бога. Ту је реч о технологији и идеологији, а не о теологији.

У јавности је доста пажње посвећено могућем пресељењу Православног богословског факултета из Фоче у Источно Сарајево. Докле се стигло у том правцу?