Дана 14. јула, 2010. године, у 5 часова ујутро, апсолвенти Православног богословског факултета Светог Василија Острошког, кренули су на екскурзију у Охрид, у организацији агенције „Бобар турс“. Вођа пута је био наш старији колега Дарко Ђого. Поред професора Ђога и професора Владислава Топаловића, на екскурзију је пошло осамнаест студенткиња и студената генерације 2006 - 2010. године. Пут је водио преко Вишеграда, долином Западне и Јужне Мораве, затим преко Тетова и Гостивара, до Охрида. Из аутобуса смо могли да видимо и неке од знаменитости мјеста кроз која смо пролазили, као што су вишеградска ћуприја и Мокра гора. Посјетили смо и град Крушевац, гдје смо обишли цркву Лазарицу и стари град. Лазарица је једна од цркава представница моравског стила градње, задужбина светог кнеза Лазара, гдје се чува и његова глава, а гдје се, по предању, српска војска причешћивала прије поласка у Косовски бој. Крушевац је био престоница моравске Србије у 14. вијеку. Пролазила нас је нека пријатна језа при сусрету са нашом прошлошћу, која има велики значај нарочито у данашњем тренутку.

Наравно, доживљај је био посебан за оне студенте који су овдје први пут, а који су о овоме реније само могли да читају. Увече смо стигли у Охрид и смјестили се у хотелу „Десарет“, у селу Пештани, које се налази на обали Охридског језера. Ту нас је чекала богата вечера и удобне собе. Услуге и особље хотела су цијело вријеме били изврсни. Такође, понашање локалног становништва, водича и кустоса нас је пријатно изненадило. Морамо признати да смо сви ушли у ову земљу са извјесном дозом опреза, с обзиром да је то сиромашна држава и да је већина њеног становништва у расколу са Српском православном црквом.

Први дан нашег боравка смо провели без неких планираних активности, у прилагођавању, упознавању околине и онако како је ко желио. Пештани су лијепо мјесто, које има шест цркава, малих, али зато изузетне љепоте. Плажа испред хотела је лијепа, а језеро је очаравајуће бистро, чисто, прозрачно и привлачно. Како су нам касније објаснили водичи, дугачко је око 31 километар, широко 12 километара, дубоко око 345 метара, са провидношћу и до 23 метра дубине. Највећи дио језера припада Македонији, а мањи дио Републици Албанији. Студенти су се купали, сунчали, возили моторним чамцима и педалинама и користили друге погодности које оно пружа. Такође, нису пропуштали прилику ни за пристојне вечерње изласке и уживање у прелијепој домаћој македонској музици, али и нашој српској, која се овдје доста цијени, слуша, а и изводи. Атмосферу је пријатно зачињавала и по која флаша укусног скопског пива, за које сви жалимо што га нема и на нашем тржишту. За њега би засигурно свети цар Давид рекао да весели срце човјека (Пс 103, 15). Наравно, конзумирање у умјереним количинама се подразумијева. Не можемо процијенити да ли нам је био дражи дан, или ноћ. У сваком случају, у Охриду се најмање спавало, а сваки тренутак се користио за неке активности и да се доста времена проведе са друговима, јер ћемо се од сада ријетко виђати, с обзиром да долазимо из крајева разасутих диљем српских земаља и српског геопростора.

Другог дана нашег боравка у Македонији смо обишли сам град Охрид, његове знаменитости и околину. Град има око 35 000 становника и живи претежно од туризма. За вријеме СФРЈ у мјесту је постојала лака индустрија, дакле конфекција, а и крагујевачка „Застава“ је имала једно своје одјељење у овом мјесту. Тада је бројно сеоско становништво сишло у град. Распадом бивше Југославије наступила је економска криза, која још увијек на неки начин траје и фабрике су, или затворене, или раде умањеним капацитетом, тако да је много становништва остало без посла. Охрид је и раније био туристичко мјесто, али у посљедњих неколико деценија туризам постаје преовладавајућа грана привреде на овом подручју. У мјесту постоји и Факултет за туризам. Иначе, Охрид је стари град, који је био насељен још у праисторијско доба и који је у античком и средњовијековном периоду играо значајну улогу. У центру се налази споменик светој браћи, словенским учитељима и просветитељима, Кирилу и Методију. Упутили смо се уском улицом ка цркви Свете Софије. Куће су старе, традиционалне и вјероватно су некада припадале занатлијским породицама. Њима је некада шетао и наш свети Николај Охридски и Жички. Црква Свете Софије је сазидана на прелазу из првог у други миленијум хришћанске ере. То је вишедјелна грађевина, са великим унутрашњим простором и старим фрескама. Саграђена је на темељима старије цркве, која је овдје постојала у античком периоду хришћанства. Фрескама је нарочито богат зид изнад галерије. Затим смо обишли цркву Богородице Перивлепте, гдје су се дуго чувале мошти светог Климента Охридског, док је на мјесту дотадашње и данашње цркве, гдје је био сахрањен, била џамија. Због тога ову цркву и данас зову и црквом Светог Климента. У њој се вјенчао српски краљ Милутин са Симонидом. Црква има многе старе фреске које су откривене недавно од стране исте особе која нас је дочекала и објаснила нам све у вези ове грађевине и изненандила нас уложеном енергијом да нам то све дочара. Нарочито је занимљива фреска Причешће апостола, гдје први у реду прилази Јуда.  Обишли смо и антички театар, чија рестаурација је још у току. Ту су одржаване разне манифестације у античком периоду, што је још један од доказа важности овога мјеста у том времену. Живот у њему је нагло стао у првој половини шестог вијека, након страховитог земљотреса, од када престаје антички вид хришћанске умјетности и рађа се средњовијековна умјетност. Посјетили смо и стару тврђаву, која је изузетно добро очувана. Била је активна у првом миленијуму хришћанства, али је обновљена у вријеме цара Самуила, и касније у 15. вијеку. Значајна археолошка дестинација је простор око недавно обновљене цркве Светог Климента. Ту постоје остаци древне ранохришћанске базилике, гдје археолози имају још увијек пуне руке посла и гдје су пронађени новци и елементи са символима из разних периода, који су припадали и различитим културама. Ту је и ранохришћанска шестострана крстионица, око које су символи паганства и хришћанства повезани у једну цјелину, са орнаментима узетим из биљног и животињског свијета. Уз језеро је црква Светог Пантелејмона, односно Светог Климента. Наиме, њу је свети Климент саградио и у њој почивају његове мошти, али ју је посветио светом Пантелејмону, заштитнику љекара. Ниже је црквица Светог Николе Канеа, која је такође недавно обновљена, а постојала је ту прије много вијекова, али је била претворена у џамију. Од те црквице у Охрид смо се вратили моторним чамцима. Наш водич овога дана је била Македонка Вера. Било нам је занимљиво слушати објашњења на језику за који смо мислили да је страни, а који смо одлично разумјели. Језичка баријера скоро да није постојала током цијелог боравка, или је превазиђена обостраном љубављу и симпатијом два најближа народа. Наша Вера се наслушала разних питања, на која је љубазно одговарала. Ми смо јој били прва екипа коју води и трудили смо се да и њој и нама ово буде једно лијепо искуство. Фото-апарати су радили на све стране, а наши домаћини су се чудили веселим и насмијаним теолозима, који су сваким покретом и ријетком опуштеношћу настојали да изразе и пронесу хришћанску радост живљења и постојања, јер је то управо оно што нам је Господ славе донио Својим оваплоћењем.

Сутрадан смо обишли мјесто гдје се налазе мошти другог великог оца из реда петочисленика, светог Наума Охридског. Свети Климент је први словенски епископ, а свети Наум је први словенски организатор монашког живота и сарадник светог Климента на пољу рађања, развоја и ширења словенске ћириличке писмености. Црква Светог Наума се налази уз саму албанску границу. У њој су чудотворне мошти светитеља, гдје многи болни и тужни налазе утјеху. Изнад је приказана сахрана светог Наума, којој присуствују и света браћа Кирило и Методије, гдје видимо есхатолошки карактер православне иконе. Около цркве су велики манастирски конаци, а у међупростору се крећу паунови. Испред манастирске капије виртуози на фрули изводе предањске мелодије овог краја. Цио крај је богат водом, а вода рибом. Видјели смо и бројне туристе са разних страна свијета, који припадају разним религијским окружењима. Теоријско знање које смо стекли током студија из разних области, не само из хришћанске археологије и умјетности, сада смо чулно доживјели и тај доживљај је био управо она духовна радост коју хришћани носе и ништа друго. Овдје страх уступа мјесто слободи, а трагедија гријеха срећи васкрсења, о чему су мошти живог светитеља велико свједочанство.

Идућег дана смо обишли мјесто Стругу. Град и његова околина су богати различитим културама. Постоји бројно албанско становништво. Уз пут смо обишли и цркву посвећену Рођењу Пресвете Богородице у Калиштима. Ово мјесто је било значајан духовни центар краја, чији утицај су настојали да сузбију сви окупатори. Ту је и икона тзв. Црне Богородице, која је чудотворна, а коју је нагризао зуб времена. Неколико пута су покушали да је униште припадници разних војски. Посљедњи пут су је Италијани бацили у језеро за вријеме Другог свјетског рата, али је извађена и још увијек представља благо свијета. Изнад цркве су келије монаха пустињака и једна мала просторија за богослужење са старим и лијепим фрескама, које су урадили такође калуђери. Кроз Стругу протиче ријека Црни Дрим. Она се тако зове, јер је била црна од јегуља, којих више нема ту од када су изграђене двије хидроелектране са бранама. Централна културна манифестација града су дани поезије, који су посвећени браћи Миладиновима, Димитрију и Константину, двојици великих македонских пјесника и родољуба. Посјетили смо њихову кућу, испред које стоји споменик са њиховим попрсјима. Они су се борили за словенство и школовали су се у Русији, гдје су писали жалопојне пјесме о топлом и лијепом  родном крају. Приликом повратка кући, Турци су их на наговор фанариота ухапсили и усмртили. Струга је некада била и познато трговачко насеље тако да се пјевала пјесма: „У Струги дућан да имам, младе моме да гледам...“ Посјетили смо и село Вевчане у близини Струге. То је изузетно живописан крај. Људи су, по причи нашег водича, доста борбени, али смо их ми упознали и као веома љубазне. Они су поносни на водено богатство. Ту извире Дрим. Његова вода се може пити, јер је чиста. Када је власт планирала да изгради хидроелектрану и узме водено богатство Вевчана, становништво је дигло устанак и прогласило „Вевчанску републику“. Овог дана наш водич је био човјек који је у свом имену и презимену сјединио оба велика заштитника Охрида и словенског православља, Климент Наумов. Вожња око националног парка „Галичица“ је била изузетно пријатна. Било нам је занимљиво посматрати скокове са моста у Струги. Мост је низак и након сваког скока бисмо били окупани. Момци који су скакали су били албанске народности, са којима се многи од нас до сада нису ни сусретали, а чули су о Албанцима све најгоре. Међутим, овдје су са нама били омладинци наших година, са истом жељом и мишљу – да живе живот пуним плућима и то је важно. Вевчани су доста стрми, па су просто били више него инспиративни за збијање шала на рачун овог и краја из кога смо дошли.

Посљедњи дан нашег боравка у Охриду је био посвећен слободним активностима. Посјетили смо пећинску цркву посвећену Успенију Пресвете Богородице и праисторијско насеље сојеница, који се налазе у близини хотела. Купали смо се у језеру, шетали и дружили, евоцирајући неке успомене из студентских дана. Македонија је лијепа земља, а цијене робе нису велике, тако да ћемо се вјероватно опет сретати овдје у будућности. Македонци су фин народ, са јаком вјером и огромна је штета што данас постоји проблем са црквеним расколом у овом крају. Надамо се да ће то питање бити ускоро ријешено. На црквеним поглаварима је само да спроведу на црквено-правном пољу оно што смо ми већ учинили у својим дружењима, у својим срцима и душама, па да, након тога, можемо и Заједничкој Чаши, Христу Богу нашем, сложно приступати.

У уторак, 20. јула, кренули смо кући. Провели смо неколико часова у манастиру Светог Прохора Пчињског, код Врања. Ту смо и вечерали, а дочекао нас је и храну спремио лично преосвећени владика Пахомије. Наше студенткиње и наш главни водич, госпођица Добрила, су поставиле оброк. Добрила је рекла да смо једна од најбољих група које је водила, а и она је нама остала у лијепом сјећању. Пјевали смо на бденију, које се овдје свакодневно служи. Цјеливали смо мошти светог Прохора. Црква је састављена из три дијела. Један дио је из времена светитеља, један из доба краља Милутина, а један из 1933. године. Огромни и многобројни конаци окружују цркву. Манастирска ризница је богата старинама.

За све ове дане нас је послужило прелијепо вријеме и Бог је дао да нисмо имали никаквих већих проблема. Захвални смо свим добротворима који су нам помогли да организујемо екскурзију, а нарочито управи факултета и декану др Борису Брајовићу и манастиру Острог и његовом игуману, преосвећеном владици Јовану (Пурићу). Као што смо студије провели марљиво и корисно, али мирно и ненаметљиво, тако нам је прошла и екскурзија. Она је израз жеље једне младости да траје што дуже, макар у лијепом сјећању, и да преда вијековима нешто од свог тренутка.